|
         |
 |
Odvikao sam se od pisanja, a evo treba da saberem reči, da opišem gljivarski sastanak na Rudnom, na Goliji. Svikli smo se na Rudno i njegove šume i okolinu. Duboko u kanjonu Brevine smeštena je naša baza, brvnara izviđača iz Kragujevca. Puno vremena je iza nas, a ispred sedmo druženje gljivara na Rudnom. Kad već vreme mora da se troši, narednih pet dana potrošićemo na naš način. Protekle kiše su obećavale, pa smo početak našeg zadovoljstva zakazali za petak 08.07. Neko je mogao da dođe u petak, neko u subotu, bilo je dolazaka i u nedelju. Neko spava u selu, neko u baraci, svi ručamo u bazi. Nosimo kotlić i nešto hrane, a kako nam javljaju sa planine, glavni sastojak nas čeka u šumi, svež i pomalo crvljiv. |
Osunčana gljivarska družina.
|
|
Krenuo sam u subotu, naoštren, nestrpljiv, sa smeškom na licu. Na putu kroz dolinu Ibra kiša zaliva, sipa, zavesu pravi. Eh, kada bi ovog bilo češće. Asfalt se puši, na nekim mestima ima magle. Skrećem sa magistrale, uspon, nadmorska visina raste 600, 800, 1000m, temperatura pada: 15, 13, 11oC. Jel ovaj merač pokvaren, pa skoro je polovina jula. Stižem pred žutu tablu Rudno. Trebalo bi da stave i dodatnu tablu, putniče ovde prestaje svaki asfalt. Ko zna zašto je to dobro. Ostavljam stvari u smeštaju i jurim nizbrdo do barake, našeg taborišta, u kome smo se odomaćili. Vidim, baza zaposednuta: Lepa, Ceca, Ljuba, Zoran, Zveki, vitalne funkcije pokrenute, prijem gljivara otvoren. Ove godine će nas biti iz Kragujevca, Užica, Novog Sada, sve odlikovani gljivari. Kiša i dalje sipa, sliva se sa krova barake, gde joj drago. Na mahove oslabi ali se ne pozdravlja. Poslednjih 15 minuta prešla je u rosulju, ima je u vazduhu, grmlju i travi. Znači vreme prihvatljivo, ide se u šumu. U međuvremenu pristižu Milka, Dragoja i Steva. Ljudi šta se čeka, oće da me slomi ovaj neizdrž? Krećemo u dve grupe tamo gde je najbliže, prema selu Kamensko.
|
Nije baš česta, Sphatularia flavida.
|
|
Na svaki prolaz kroz travu, kroz grmlje, rastinje nam pokloni deo svoje vode, ne tražeći ništa za uzvrat. Čim smo upali u prvi smrekov šumarak, gljive su nas dočekale, starosedeoci Golije. Hod kroz smrekovu šumu može da bude nezgodan, ukoliko gledaš dole, u stelju. Suve, oštre i žilave smrekove grančice šibaju, grebu lice i ruke. Dok se Steva temeljno priprema da škljocne gljivu, ja se šetkam 200m gore, 200 m dole. Poneo je Steva svu potrebnu opremu u tri korpe i rancu ali je u žurbi dve zaboravio pa slikanje ide brzo, bar za njegova merila. Posvuda su šumske jagode i maline. U njima je sva snaga ove planine, svo prošlo življenje skupljeno u neponovljivi miris i ukus.
|
Godišnje pronađem samo po koji primerak, Boletus subappendiculatus.
|
|
Na pojedinim mestima smreka je otišla. Patila je od suše, od visokih temperatura, od potkornjaka. Otišla je tiho, povukla se sa sušnih isturenih proplanaka. Ona zdrava stabla su primorana na nestajanje motornom testerom, sve više, čini mi se. Njeno mesto, dolaskom sunca zauzima niže rastinje, leska, vrba, kiprovina, kupina. U šumi uglavnom ima zeka, amanita, mlečnica, nešto vrganjevki, lisičarke. Kao i u nizini i ovde je prošao talas vrganja. Ljudi su na dan, dva ostavili berbu malina da bi pokupili mlade vrganje, za nešto sitnog novca. Svakog leta je ista priča na planinama Srbije. Uzmi sve što se plaća iz prirode, brzo, temeljno, da ništa ne ostane, strategija virusa. Beri borovnicu uskim češljem, pokidaj lišće, pokupi vrganje, ne dozvoli da koja spora sazri, skupljaj lekovito bilje sa korenom, da ništa ne ostane. Ostaviti unucima zemlju pustu, vodu zagađenu, vazduh koji se ne diše. Bolje je da se pomirim sa tim, jer kako je poznato, optimizam je nedostatak informacija.
|
Prigodno predavanje učesnicima kampa Crvenog krsta Srbije.
|
|
Kako je puno vlage u šumi, puževi golaći imaju svoj autoput, pa je većina pečuraka izgrižena, krnja. Ne mari, podelićemo, biće dovoljno zeka i lisičarki za naš gulaš. Kako smo se propisno iskvasili, vraćamo se u bazu. Pored naše barake, šatore je razapeo Crveni krst Srbije, sve srednjoškolci, sjajna deca. Ispostavilo se da ih je veoma zanimalo šta mi to radimo, želeli su da saznaju nešto o gljivama, koje su svuda oko njihovih šatora. Isčekujući ručak održali smo im jedno, za njih očigledno zanimljivo, predavanjce. Mokri gljivari Ljuba i Zoran su mokrim drvima pristavili ručak, koji nije bio mokar već baš kako treba. Brevina je tog dana bila mutna ali nenadošla. Ovo prohladno vreme, bez vetra nam nije pravilo probleme. Umorni, sa suncem smo se povukli u sobe i barake. Steva je poneo koju desetinu kilograma gljivarskih knjiga, kaže ovo su mu nove. Gledam carstvo koje se neprestano menja, migolji iz ruku, mami da ga pratimo do nekakvog kraja, koga nema. Međutim, to nije bilo sve od Steve. Doneo je kutiju punu šampionskog kulena i još koječega. Jaka hrana, za jake napore. Plašim se samo da uz ovakvu hranu tamošnji gljivari ne počnu da preleću Frušku goru.
|
Istinsko uzbuđenje je sresti je u šumi, Boletus rubrosanguineus.
|
|
Sutradan dvoje kola i sedam gljivara krenuše put Biser vode, da vide šta ima u staroj bukvi, brezi i smreki. Raspoloženje je bilo visoko u krošnjama drveća. Prateći jove upao sam u neko blato do vrha cokula, Milku bole leđa, pa je sva nadrndana, uglavnom na mene, Zveki se uhvatio za ogradu za stoku u vidu žice pod naponom, pa se trese u toku ovog eksperimenta, Steva po običaju raširio tronožac, samo čekam kada će da izvadi štafelaj. U šumi puno gljiva, ne znaš na koju ćeš stranu. Gledam iz potoka, krave pasu lekovito bilje. Biće da je ovde i sir lekovit, vazduh isto ali to je već provereno.
|
Neobična forma dobro poznate gljive, Russula integra f. gigas.
|
|
Za današnji gulaš imali smo veliki izbor svežih gljiva. U kotliću su završile zeke (pet vrsta), lisičarke, klinčići, biserke, malo vrganjevki (teške su za stomak u većim količinama), rudnjače i tartufi (doneti iz Kragujevca). Neko je pojeo kutlaču gulaša (uglavnom gljivarke), neko dve, a bilo je i gljivara bez granica. Druženje se odužilo, sunce ovde brzo pobegne, umor nas je poslao na počinak.
|
Grabov turčin ispod leske, Leccinum carpini.
|
|
Sutradan nisam imao objašnjenje za terene severno od sela. Da nacrtam idealno stanište, crtao bih ga baš ovako ali gljiva jednostavno nema. Gore malo više ima i malo jezerce sa šumarkom ariša, vredi ga obići u jesen. Plašim se samo da i ove godine kao i prošle leto ne pređe direktno u zimu. Brzo smo se prebacili na novu, proverenu lokaciju, duž reke Brevine. Retke smreke sa bukvama, brezama, jasikama, uz puno leske i kleke. Nema šume, samo šumarci, livade i Brevina. Nismo se prevarili, gljiva je u izobilju. Ubrzo nailazim na grabove turčine, posvuda su. Ipak postoji problem, okret levo, okret desno, nigde graba nema, samo smreka i puno leske na staništu. Kasnije u literaturi pronađoh, meni nepoznat podatak, da grabov turčin raste i ispod leske, a ovde je ima za poveću šumu. Dugo već posebno posmatram amanite i retko me šta može iznenaditi u vezin njih. Ipak, oko mene na desetine primeraka vrste A.pachyvolvata sa ogromnim debelim volvama. Jeste to njena karakteristika ali ovakve volve ne videh do sada. Iako na umor ne mislimo, baterije su u crvenom, ima dosta koraka do baze. U stvrdnutom blatu, na uskoj stazi slikamo otisak šape. Nema dileme, ovde je prošao vuk. Medvedi ovde nisu čudo ali vuk.
|
Mislim da je bio pasulj za ručak.
|
|
Kako reče Ljuba, danas je za ručak, pasulj, gljivarski pasulj. Iako nije bilo predviđeno, u kotlić smo stavili i gljiva da pojačamo ukus. Pojedini izvori tvrde da je R.integra najkvalitetnija jestiva zeka koja se može naći u planini. Srećom ovde na Rudnom je ima i niko je ne dira. Mi naravno samo malo i privremeno. Teren, kotlić, druženje, krevet, teren, kotlić, druženje, krevet i ko zna koliko bi to trajalo da nam vreme nije iscurilo. Jedan po jedan napustili smo našu bazu. Sigurno ćemo doći na jesen, a gljivarski tabor sledeće godine je ko grad Smederevo.
|
Volva kao ceger za pijacu, Amanita pachyvolvata.
|
Spuštam se niz uzan asfaltni put, razmišljam. Možda je i bolje da kraj dobrog puta ostane negde dalje, jer ako put dođe, ako reklama dođe, doći će i betoniranje, što je srpski recept za ulepšavanje prirode. Išao sam dugo na kratke odmore u jednu kuću na drugom kraju Golije. Uživao sam u prirodi i slikao mnoštvo gljiva u dvorištu punom smreka i breza. Potom je došao proces ulepšavanja, proširivanja, betoniranja. Smreke i breze su posečene, sa njima i gljive i meni tu više nije bilo mesto. Srećom po vlasnike, puno je turista koji vole beton u prirodi. Reče mi poznanik pre nekog vremena, imam stan na Zlatiboru, gde imaš stan, pitam ja, pa na petom spratu. Nije vic, živa istina. |
|
|
